“Povratak na ostrvo Gore”

”Return to Goree”

Reditelj: Pierre-Yves Borgeaud

2007. Švajcarska

Film prati putovanje senegalskog pevača Jusu N'Dura do mesta gde je stvoreno ropstvo, ali i džez muzika. Jusu sa svojim orkestrom ide tragom nastanka afričkog ropstva, do raskrsnice puteva kojim su odvođeni robovi na američki kontinent. Bend tokom filma postaje sve veći i okuplja sve veće zvezde džez muzičke scene. Vodič afričkom pevaču je njegov klavijaturista, slepi muzičar koji ne vidi ljude oko sebe, dok čuje muziku i oseća je. A, muzika koju stvaraju je muzika crnog čoveka iz Afrike, onog koji se pobunio protiv toga da bude rob. Pobuna se desila kroz muziku.

Prvo putovanje se završava po dolasku u SAD, gde već potpuno oubličavaju svoju ideju koja prerasta u misiju - otići sve do ostrva Gore odakle su Afrikanci surovo odvođeni u Ameriku. Ruta novog putovanja polazi iz Amerike; preko Atlante do Nju Orleansa, potopljenog grada, značajnog mesta za razvitak džez mizuke, do Njujorka, odatle do Bordoa i Luksemburga – tokom celog ovog putovanja bend Jusu N'Dura izvodi svoju autorsku muziku.

Na svom duhovnom putovanju, stižu na ostrvo Gore na kom su se spojili Islam i Hrišćanstvo, na mesto odakle je počela velika ekspolatacija crnih ljudi koji su sa sobom odneli svoj osećaj za muziku, akord koji je stvorio džez ritam u zemlji belaca i crnih doseljenika. Vraćanje crnačkog ritma na Gore je simbolički povratak džeza tamo gde je i nastao. Gore je mesto gde svi pevaju i svi imaju osećaj za muziku koju bend Jusun D’Ura dolazi da predstavi. Kulturne barijere su srušene jednom zauvek kada devojka sa ostrva Gore zapeva svoju melodiju - onu melodiju koju peva čovek koji ne može pobeći u „vrli novi svet“, ali ne može pobeći ni od svojih kulturnih korena, istih onih koji su stvorili taj „vrli novi svet“, ne štedeći sebe u tom činu stvaranja.

Film „Povratak na ostrvo Gore“ je priča o sistematski sprovođenom pokušaju degradacije jedne rase i njenom ponovnom dizanju, putem muzike.

Ovaj dokumenatarni film ne kritikuje ropstvo i nepravdu koju su beli ljudi doneli crnim. On ide dalje od toga, postavljajući jednu humanu tezu - mržnja, kao negativno osećanje, pobeđuje muzika, muzika koja diže čoveka, bio on beo ili crn, do onih visina gde će prezreti tu istu mržnju prema onima koji su mu naneli nepravdu, do visina gde će biti duboko umetnički produktivan.

Jer ono što nosimo u sebi nam niko ne može uzeti. Ni na silu.